Nikad ne hvalim samu sebe, ako sam već zaslužila pohvalu to ostavljam drugima. Čak izbegavam da hvalim druge. Čini mi se da se neki ljudi iskvare ako ih preterano hvalimo, mada neki postaju još bolji. Ne volim hvalisavce, nametljivi su, skloni preterivanju i laganju. Ipak, smatram da je u ljudskoj prirodi je da očekuje da bude nagrađen za svoj rad i trud. Kao i u svemu drugom, tu se ispoljava različitost naših ličnosti, bar ja to tako posmatram. Ono što sam primetila je sledeće: osobe koje su sigurne u sebe, u to što rade, znaju ko su i imaju ispred sebe jasne ciljeve i razloge svojih postupaka neće blebetati o svakom svom dostignuću, uspehu itd. jer su zadovoljili sebe i nije im potrebno divljenje i more komplimenata drugih ljudi. Sa druge strane, nesigurne osobe neostvarnih ličnosti će uvek tražiti da im se divite, da ih hvalite jer na taj način one dobijaju tu malu dozu samopouzdanja koja im je potrebna da bi se osećale dobro ili važno. Ima nebrojeno mnogo stvari o kojima bi se moglo razgovarati unutar ove teme i naravno vezano za nju, psihologija ličnosti je sve sem jednostavna
Zamisli samo kako bi lepo izgledalo kada bi postojali konejneri za
reciklažu, kada bi postojala fabrika za proizvodnju elektricne energije
spaljivanjem otpada, kada bi odnosili smeće i iz sela, a ne samo iz
gradova, kada bi
postojale kazne za bacanje đjubreta bilo kuda... kada bi nekog zaista
bilo briga o svemu tome... e lepog li sveta..
Sećam se jednom mi
je drugarica Ivana pričala ako su ona i njena koleginica sa posla išle centrom Novog Sada, uz put kupile po kuvani kukuruz i
pojele. Ivana je drđala klip u ruci dok ne stigne do najbliže kante, dok
je njena koleginica čim je pojela zafrljačila onaj klip na sred ulice, i još kaže Ivani:
- Ma
hajde šta se ti praviš fina!!!
