Definitivno smatram da je ravnopravnost polova  dobra i teško ostvariva ideja. Ako želimo možemo napraviti podele po brdo osnova i uvek ćemo naići na neravnopravnost. A ako je ne tražimo, nećemo je ni biti svesni.
E, sada da se vratim na (ne)ravnopravnost polova.
Žene su se toliko borile da dobiju tu ravnopravnost (i dobile su je pravno-formalno), a koriste je  samo delimično. I ne, nikako ne mislim da nam jači pol uskraćuje ravnopravnost. Upravo smo mi te koje i dalje zadržavamo neke stavove i obrasce ponašanja koje su nam mame, bake i prabake ostavile u amanet. A zašto bi se muškarci borili protiv toga kada se prve mi samo deklarativno i parcijalno zalažemo za ravnopravnost. Ok, ne treba generalizovati, ali nekako mi se čini da je to opšta tačka.
I to mi je po meni uredu i prihvatljivo, do god se neka ona ne jada na neravnopravnost (a upravo je ona svojim delanjem i stavom podržava), odnosno do god se neki on ne žali što se njegova ili tek ona ne priklanja tom i takvom obrascu ponašanja.
Tamo gde osetim i gde mi smeta neravnopravan položaj ja se sa time ne mirim i činim sve da izađem iz istog, pa bilo o kojoj neravnopravnosti je reč.  

 

Nikad ne hvalim samu sebe, ako sam već zaslužila pohvalu to ostavljam drugima. Čak izbegavam da hvalim druge. Čini mi se da se neki ljudi iskvare ako ih preterano hvalimo, mada neki postaju još bolji. Ne volim hvalisavce, nametljivi su, skloni preterivanju i laganju. Ipak, smatram da je u ljudskoj prirodi je da očekuje da bude nagrađen za svoj rad i trud. Kao i u svemu drugom, tu se ispoljava različitost naših ličnosti, bar ja to tako posmatram. Ono što sam primetila je sledeće: osobe koje su sigurne u sebe, u to što rade, znaju ko su i imaju ispred sebe jasne ciljeve i razloge svojih postupaka neće blebetati o svakom svom dostignuću, uspehu itd. jer su zadovoljili sebe i nije im potrebno divljenje i more komplimenata drugih ljudi. Sa druge strane, nesigurne osobe neostvarnih ličnosti će uvek tražiti da im se divite, da ih hvalite jer na taj način one dobijaju tu malu dozu samopouzdanja koja im je potrebna da bi se osećale dobro ili važno. Ima nebrojeno mnogo stvari o kojima bi se moglo razgovarati unutar ove teme i naravno vezano za nju, psihologija ličnosti je sve sem jednostavna

 

Zamisli samo kako bi lepo izgledalo kada bi postojali konejneri za reciklažu, kada bi postojala fabrika za proizvodnju elektricne energije spaljivanjem otpada, kada bi odnosili smeće i iz sela, a ne samo iz gradova, kada bi postojale kazne za bacanje đjubreta bilo kuda... kada bi nekog zaista bilo briga o svemu tome... e lepog li sveta..

Sećam se jednom mi je drugarica Ivana pričala ako su ona i njena koleginica sa posla išle centrom Novog Sada, uz put kupile po kuvani kukuruz i pojele. Ivana je drđala klip u ruci dok ne stigne do najbliže kante, dok je njena koleginica čim je pojela zafrljačila onaj klip na sred ulice, i još kaže Ivani:

- Ma hajde šta se ti praviš fina!!!

 

Eto, taman sam se ponadala da ču juče primiti napokon- neki deo, martovske plate, kam se poslaše na teren. Odnosno da se akreditujem za jedan događaj u mom gradu. U tom periodu, dok sam bila odsutna, deo mojih kolega, doglo kuku i motiku, najavili štrajk, trađili pare.... i naravno dobiše. A ja, pa naravno da nisam dobila kad sam bila na radnom zadatku, oboćali su mi da ću dobiti danas pre podne, i još ništa i eto, ja čekam i čekam....  

Uvođenja  fiskalnih  kasa  u  zdravstvu  ponovo  je  podstaklo stare  tenzije  i  prepirke  u  ovoj  delatnosti koja  se  poslednjih godina  nažalost  sve  više  seli  u  rubriku crne  hronike. Mislim da je to
još  jedna  voluntaristička  i  demagoska  mera  uz  punu  podršku  Ministarstva zdravlja.  Voluntaristička  zato  što  ne  postoje urađeni  cenovnici  usluga što  je  posledica činjnice  da  ni  "osnovni  paket  usluga"  koji  ide  na  teret  Republičkog osiguranja nije definisan. Cenovnik  doduše postoji samo  u  stomatologiji ali  i  on  je  nakaradno urađen  što  se  vidi  iz  krezubosti  nacija. Prema  tome  nije  jasno  koje   tarifne pozicije  doktori  ukucavaju od 1.juna. I što više papirologije u zdravstvu, računa i računara, to je sve manje vrema da se lekari posvete pacijentima, što se vidi iz sve češčih grešaka koje prave.